Zvanična Facebook strana knjige
Ciganske Karte u novom svetlu - Vesna Balaban & Žel El --- cena 15 evra

Narudžbine na tel +381 60 397 4 777 ili na mail forum@zvezdavodilja.com


Stranice: [1]
  Štampaj  
Autor Tema: Razni poremećaji  (Pročitano 15685 puta)
Ratnica
Gost
« poslato: 03. Децембар 2008. 20:46:38 »

Depresija je ozbiljan emocionalni poremećaj koji značajno utiče na razvoj problema u odnosima sa drugim ljudima, patnju porodice i gubitak radne produktivnosti. Ipak, depresija se uspješno tretira psihološki, medikamentima ili njihovom kombinacijom.

Svako se povremeno osjeća tužno ili potišteno. Takođe je potpuno normalno žalovati zbog neželjenih životnih događaja kao što su ozbiljna bolest, smrt u porodici, gubitak posla ili razvod. Za većinu ljudi, ova osjećanja žalosti i tuge slabe s protokom vremena.

Međutim, ako osjećanje tuge traje dvije sedmice ili duže, te ako negativno utiču na svakodnevne aktivnosti, vjerovatno se dešava nešto ozbiljnije od doživljaja “potištenosti.”

Depresivne osobe imaju tendenciju da se osjećaju bespomoćno i beznadežno, okrivljujući sebe zato što se osjećaju na navedeni način. Ljudi koji su depresivni postaju preopterećeni i iscrpljeni, te se lako prestaju angažovati oko svojih uobičajenih aktivnosti i počinju se izolovati od porodice i prijetelja. Neki razmišljaju o smrti i samoubistvu.

Ne postoji jedinstven odgovor na pitanje o uzroku depresije. Neke depresije se znak da su određeni mentalni i emocionalni aspekti života osobe izbačeni iz ravnoteže. Na primjer, to mogu biti značajne životne prekretnice ili životni stresori. U drugim slučajevima može se raditi o biološkim i genetskim faktorima koji dovode do hemijskih procesa u organizmu koji utiču na raspoloženje i proces razmišljanja.

Manifestacije depresije

Manifestacije depresije uključuju uporno tužno raspoloženje, gubitak zadovoljstva ili interesa za aktivnosti u kojima se prije uživalo, promjene u apetitu ili težini, teškoće u spavanju ili pretjerano spavanje, fizička usporenost ili agitiranost, gubitak energije, doživljaj manje vrijednosti, osjećanje krivice, teškoće u razmišljanju i koncentraciji, te ponavaljajuće misli o smrti i samoubistvu. Unipolarna velika depresija (ili veliki depresivni poremećaj) podrazumijeva da osoba ima pet ili više ovih manifestacija i otežano svakodnevno funkcionisanje skoro svakog dana tokom perioda od dvije sedmice ili više. Veliki depresivni poremećaj obično počinje između 15 i 30 godine života. Epizode se obično ponavljaju.

Neki ljudi imaju hroničan, ali manje ozbiljan oblik depresije, koji se naziva distimija (ili distimični poremećaj), koji uključuje depresivno raspoloženje koje traje najmanje dvije godine i praćen je sa najmanje još dvije druge manifestacije depresije pored depresivnog raspoloženja. Mnogi ljudi koji pate od distimije doživljavaju i velike depresivne epizode. Unipolarna velika depresija i distimija su osnovne forme depresivnih poremećaja, ali postoje i različiti podtipovi.

Ako se ne tretira, depresija može uništiti sve oblasti uobičajenog života osobe, uključujući porodične odnose, prijateljstva i sposobnost da se radi ili školuje. Mnogi ljudi još uvijek vjeruju da emocionalne patnje prouzrokovane depresijom “nisu stvarne” i da bi ih se osoba morala otresti samo ako bi se dovoljno potrudila. Zbog ovih netačnih uvjerenja, ljudi koji pate od depresije često ne prepoznaju da imaju ozbiljan i ugrožavajući emocionalni poremećaj ili mogu biti obeshrabreni da traže tretman (ili da ostanu u tretmanu) zbog osjećanja stida, doživljaja manje vrijednosti ili stigme. Prečesto, netretirana depresija vodi samoubistvu.

Sistem podrške

Podrška i uključenost porodice i prijatelja u nekim slučajevima može igrati ključnu ulogu u pomaganju nekome ko je depresivan. Osobe u “sistemu podrške” mogu pomoći u ohrabrivanju voljene osobe da se drži tremana, primjenjuje preporučene tehnike za prevazilaženje depresije i razvija vještine rješavanja problema koje uči tokom procesa psihološkog savjetovanja.

Živjeti sa depresivnom osobom može biti veoma teško i stresno za članove porodice i prijatelje. Bol gledanja voljene osobe kako pati od depresije može dovesti do osjećanja bespomoćnosti i krivice. Psihološko savjetovanje članova porodice i bliskih prijatelja može biti važna pomoć za njih da nauče efikasne načine za zajedničko nošenje sa depresijom i za udruživanje svih pojedinaca u borbi protiv nje. Na ovaj način osobe koje nikada nisu doživjele depresivni poremećaj mogu naučiti kako da identifikuju i razviju konstruktivne načine pomaganja voljenoj osobi koja pati od depresije.

* * *

Depresija može ozbiljno smanjiti sposobnosti funkcionisanja u svakodnevnim situacijama. Izgledi za oporavak depresivnih osoba koje koriste profesionalnu pomoć su veoma dobri. Radeći sa obučenim profesionalcem za primjenu adekvatnih principa i tehnika, ljudi koji pate od depresije mogu ponovo uspostaviti kontrolu nad svojim životom.
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #1 poslato: 03. Децембар 2008. 20:49:33 »

SAMOUBISTVO.

Poslednjih petnaest godina izuzetno se povećao procenat samoubistava u našoj zemlji. U novinama su sve češći naslovi o suicidu, jer je vreme u kome živimo prepuno napetosti i stresa. Oni sa malo istančanijim nervima i slabijom psihom u teškim situacima ne vide drugi izlaz nego da sebe liše života, misleći da će time okončati svoje muke. Međutim, mali broj njih je upoznat sa mukama koje slede posle samoubistva, jer je to jedan od najvećih karmičkih prekršaja koji čovek može uraditi. Ubiti sebe nije ništa manje grešno nego ubiti drugog, jer tela koja ubijamo, bilo naše bilo tuđe, data su nam kao vozilo kojim ćemo ići kroz ovaj život, pa samim tim, pošto ovo telo nismo stvdrili, nemamo pravo ni da ga uništimo.
O čemu se, zapravo, radi?


Dva tipa

Mslim da nije potrebno analizirati razloge koji prethode samoubistvu, jer su im zajedničke karakteristike nezadovoljstvo, apatija, patnja, nerazumevanje, a iznad svega gubitak perspektive i volje za žlvotom. Ovo je jedno od najtežih psihičkih stanja u koje čovek može upasti, pa oni slabije psihe jedino rešenje nalaze upravo u samoubistvu. Javlja se želja za nepostojanjem, za gubitkom identiteta, želja da se nestane bez traga i glasa, kao da se nikada nije ni postojalo. Ovakve misli mogu biti izuzetno intezivne i teške, a dublje razmišljanje samo produbljuje agoniju.
Mnogi pslholozi kažu da potencijalni samoubica retko kada digne ruku na sebe, a da mu to mnogo godina ranije nije često padalo na pamet. U težim varijantama neki postaju opčinjeni smrću, pa kao da žele da što pre sa ovog sveta odu, razmišljajući koji je način najbolji ili najspektakularniji da naude onima koji ostaju za njima. Dakle, jedni se ubijaju da bi izbegli patnju i probleme u kojima se nalaze, a drugi ovo rade da bi se osvetili onima koji ostaju za njima da večno pate, želeči da im nametnu krivicu i odgovornost za stvari koje su im branili. Ponekad je to ljubav, ponekad nešto drugo, ali u osnovi osveta takode može biti motiv.


Niko još nije pobegao

Svi koji izvrše samoubistvo imaju jasan cilj, a to je da se izbegne patnja koja je često nesnosna. Po nekima je ovakva osoba hrabra, po nekima kukavica, ali jedno je sigurno - oni žele da izbegnu nešto što im je sudbina nametnula. Svako od nas vuče određenu karmu iz ranijih inkarnacija, pa iako se većina ne seća svojih prošlih života, to nije razlog za ignorisanje karmičkih zakona.
Dakle, svako od nas, prema prošlim delima i zaslugama, biva stavljen u određene životne okolnosti. Često se dešava da prolazimo kroz istu situaciju kroz koju je prolazila neka osoba koju smo upravo mi stavili u takav položaj. Drugim rečima, da bi iskusili patnju koju smo drugome nametnuli, sada mi dolazimo u identičnu situaciju kako bi shvatili šta smo uradilii. To za mnoge može biti neizdrživa kazna, pa "spas" traže u samoubistvu. U stvari, žele da izbegnu onu količinu patnje koja im sleduje. Ali, pokušavajući da nadmudre kosmičke zakone bivaju stavljeni u još teži položaj, jer su pokušali da preskoče ono kroz šta su neminovno morali proći.
Nešto slično kao kada odbeglog zatvorenlka vrate u zatvor, ali ovaj put sa mnogo gorim tretmanom, dešava se i samoubicama. On odlazi u samicu, a kazna zatvora mu se produžava. Samoubice žele da izbegnu nelagodnosti u koje su po volji sudbine stavljeni, pa time sebe dovode u još težu situaciju od one u kojoj su blli, jer ne znaju šta će im se još dogoditi.
« Poslednja izmena: 31. Јануар 2010. 11:42:34 Billy » Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #2 poslato: 03. Децембар 2008. 21:06:53 »

ANKSIOZNOST

Poremećaji anksioznosti su najčešći emocionalni poremećaji, koji zahvataju i mlade i odrasle ljude. Može se razviti usljed kompleksnih kombinacija faktora rizika, uključujući životne događaje, karakteristike ličnosti, genetiku, hemijske procese u organizmu. Poremećaji anksioznosti uspješno se tretiraju.
Većina ljudi doživi osjećanje anksioznosti (strepnja, tjeskoba) prije značajnih događaja kao što su važan ispit, poslovna prezentacija, prvi sastanak sa seksualno privlačnom osobom. Kada ljudi doživljavaju anksioznost, tipično osjećaju uznemirenost, neprijatnost i napetost. Osjećati se anksiozno u ovakvim situacijama je adekvatno i to stanje obično kratko traje. Ova osjećanja se ne svrstavaju u kliničku anksioznost, već su uobičajen dio svakodnevnog života, jer ljudi prirodno osjećaju anksioznost kada su suočeni sa prijetnjom, opasnošću ili kada su pod stresom.
S druge strane, poremećaji anksioznosti su ozbiljni emocionalni poremećaji koji ispunjavaju život osobe preplavljujućom anksioznošću i strahom koji su hronični, intenzivni i mogu se progresivno pogoršavati ukoliko se ne tretiraju. Obuzeti napadima panike, opsesivnim mislima, noćnim morama ili neprestanim zastrašujućim fizičkim simptomima, neki ljudi sa poremećajem anksioznosti postaju zatvorenici u kućnom pritvoru. Uobičajeno, poremećaji anksioznosti se razvijaju tokom rane adolescencije ili ranog odraslog doba.
Poremećaji anksioznosti su kategorsani na sledeći način:
Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP). Karakterišu ga izražena i nerealistična zabrinutnost koja traje šest mjeseci ili duže; kod odraslih, anksioznost se fokusira oko tema kao što su zdravlje, novac ili karijera. Pored hronične zabrinutosti, prisutni su drhtanje, grčenje mišića, nesanica, napetost u abdominalnom predjelu, vrtoglavica, povećana iritabilnost.
Opsesivno-kompulsivni poremećaj (OKP). Kod ove vrste poremećaja anksioznosti, osobe imaju uporne, ponavljajuće misli (opsesije) koje odražavaju pretjeranu anksioznost ili strah; tipične misli su zabrinutost oko infekcija i zaraženosti ili strah od neadekvatnog ili nasilnog ponašanja. Opsesivne misli mogu voditi ka izvođenju rituala (kompulzija) - kao što su pranje ruku ili ponavljanje fraza – s ciljem oslobađanja od anksioznosti uzrokovane opsesivnim mislima.
Panični poremećaj. Ljudi sa paničnim poremećajem pate od ozbiljnih napada panike bez očiglednog razloga. Napadi panike izazivaju doživljaj kao da će se osoba onesvjestiti, poludjeti ili doživjeti infarkt i umrijeti. Manifestuje se lupanjem srca, nelagodom ili bolom u grudima, znojenjem, drhtanjem, zažarenošću ili trncima po dijelovima tijela, suhim ustima i doživljajem gušenja, strahom od umiranja i gubljenja kontrole, doživljajem nestvarnosti, itd. Napadi panike često se javljaju sa agorafobijom – strahom da će se doživjeti napad panike na mjestima sa kojih bi bilo teško pobjeći, te se takva mjesta izbjegavaju. Za informacije o efikasnom tretmanu napada panike i prikaz slučaja racionalno emotivno bihejvioralne terapije napada panike i depresije, kliknite na stranicu download.
Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Obično slijedi nakon izložensoti osobe traumatskom događaju kao što su posmatranje smrti druge osobe, seksualno zlostavljanje, iznenedna smrt bliske osobe ili prirodna katastrofa. Tri su osnovne manifestacije PTSP-a: „oživljavanje” traumatskog događaja („flešbek” ili noćna mora), izbjegavajuće ponašanje (izbjegavanje mjesta povezanih sa traumom), te emocionalno udaljavanje od drugih i psihološka uznemirenost (poremećaji spavanja, iritabilnost i slaba koncentracija).
Poremećaj socijalne anksioznosti (Socijalna fobija). Karakteriše se ekstremnom anksioznošću vezanom za procjenu drugih ili ponašanje koje bi moglo dovesti do ismijavanja i osramoćivanja. Ovakva intenzivna anksioznost može voditi izbjegavajućem ponašanju. Fizičke manifestacije povezane sa ovim poremećajem su lupanje srca, ubrzano disanje, crvenjenje i znojenje. Za prikaz slučaja racionalno emotivno bihejvioralne terapije socijalne anksioznosti kliknite na stranicu download.
Specifične fobije. Osobe sa specifičnim fobijama pate od intenzivnog straha od specifičnih situacija ili objekata (zatvoren ili otvoren prostor, visina, pauci, psi, itd.). Izraženost straha je neadekvatna u odnosu na situaciju i osoba je prepoznaje kao iracionalnu. Specifične fobije mogu dovesti do izbjegavanja uobičajenih, svakodnevnih situacija.
Alarmni sistem
Biološka pozadina anksioznosti je “alarmni sistem” koji služi obezbjeđivanju zaštite organizma aktiviranjem „dodatne energije za bježanje ili borbu” u potencijalno ugrožavajućim situacijama. Sama po sebi anksioznost ne predstavlja abnormalnu reakciju, već kao dio naslijeđenog repertoara ljudske prirode, ona predstavlja normalnu manifestaciju ljudske prirode
Problemi anksioznosti nastaju kada je osoba preosjetljiva, odnosno kada su „alarmni sistemi” osobe previše osjetljivi i uključuju se prelako, tako da se anksioznost javlja u pogrešno vrijeme. Ako osoba doživljava anksioznost u situacijama u kojima drugi nisu anksiozni, to govori da osoba ima preosjetljive „alarmne sisteme.”
* * *
Poremećaji anksioznosti uspješno se tretiraju psihološki, medikamentima ili njihovom kombinacijom. Pošto svaki poremećaj anksioznosti ima svoje posebne karakteristike, tretman ne mora biti isti za svaki poremećaj. Važno je precizno utvrditi specifičan problem prije odluke o načinu tretmana. Izbor jednog, drugog ili oba tretmana zavisi od preferencija osobe koja ima problem, preferencija profesionalca koji pruža usluge tretmana, kao i od vrste poremećaja anksioznosti.
Netretiran poremećaj anksioznosti izvor je brojnih onesposobljenosti. Kada se podvrgne tretmanu, osoba koja ima problem i profesionalac koji pruža usluge tretmana, rade zajedno kao tim. Ako jedan tretman ne daje rezultate, treba potražiti drugi. Adekvatan tretman poremećaja anksioznosti uključuje informisanje, edukaciju i savjetovanje s ciljem da osoba razumije svoje emocionalno stanje, disfunkcionalne načine razmišljanja i obrasce ponašanja.
« Poslednja izmena: 31. Јануар 2010. 11:37:52 Billy » Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #3 poslato: 03. Децембар 2008. 23:58:34 »

Šizofrenija je hronična bolest mozga. U proseku kod 1% populacije se razvije šizofrenija u toku života. Iako šizofrenija pogadja podjednako I muškarce I žene, poremećaj se uglavnom pojavljuje ranije kod muškaraca, obično u periodu kada je osoba tinejdžer ili u ranim dvadesetim. Dok se kod žena javlja u dvadesetim ili ranim tridesetim godinama.

Osobe koje imaju šizofreniju obično imaju takve simptome kao da se plaše nečega;oni obično čuju unutrašnje glasove, misle da drugi ljudi čitaju njihove misli i kontrolišu njihove misli I da neko pokušava da ih povredi. Njihovo ponašanje I njihovo govor mogu biti deorganizovani tako da plaše okolinu.

Razvojem molekularne biologije omogućena su istraživanja koja će omogućiti stvaranje novih terapija. Lekovi koji se primenjuju trenutno ne dovode do potpunog izlečenja, već jedna od pet osoba ozdravi. Osobe koje koriste terapiju uglavnom gube samo neke od simptoma, zadržavajući tokom čitavog života pojedine smptome.

Ne postoji samo jedan uzrok šizofrenije. Mnoge bolesti nastaju kao posledica interakcije genetskih , sredinskih I drugih faktora. Ovo može biti slučaj I sa šizofrenijom. Naučnici još uvek nisu pronašli koji sve faktori mogu da dovedu do šizoferije.

Odavno je poznato da se šizofrenija javlja u porodicama. Osobe koje imaju bliskog rodjaka koji boluje od šizofrenije su sklonije ka tome da se kod njih razvije poremećaj, nego osobe koje nemaju ovakve rodjake. Npr. jednojajčani blizanci, potomci osobe koji imaju šizofreniju imaju najveći rizik da obole I to od 40 – 50 %, dok dete koje ima roditelja koji ima šizofreniju ima šansu 10% da oboli.

Naučnici razmatraju genetske faktore koji mogu dovesti do šizofrenije. Sva iatraživanja koja su do sadaizvedena govore o tome da mnogi geni kontrolišu pojavu ovog poremećaja. Ali pored genetskih fektora tu su I drugi faktori koji takodje mogu imati velikog udela u razvoju I uopšte samoj pojavi šizofrenije. Takvi faktori su prenatalne teškoće, intrauterino gladovanje ili virusne infekcije ili različiti nespecifični stresovi. Medjutim još uvek nije utvrdjeno ne koji način se genetska predispozicija ispoljava I da li se osoba koja nosi odgovarajuće gene za šizofreniju I oboleti od iste. Nekoliko regiona humoanog genoma je bilo istraživano u cilju idetifikacije gena koji mogu da dovedu do šizofrenije. Najverovatnija pozicija ovih gena je hromozomima 13 I 6, ali to još uvek nije potvrdjeno. Identifikacija specifičnih gena koji su uključeniu razvoj šizofrenije će dati uvid u to šta se u mozgu menja I kakvi su produkti poremećeja.

Trenutno postoji takvo mošljenje da je šizofrenija kao rak, izazvana je brojnim genetskim isredinski faktorima I da je broj gena koji do nje dovodi veliki.

1990. godine u istočnom Kvebeku u Kanadi proučeno je oko 20% gena velike grupe familija koje poseduju istoriju šizofrenije. Ova studija je trebalo da pokaže čiste dokaze za to da se različiti regioni odredjenih hromozoma asociraju I utiču na pojavu bolesti. Bili su izučeni hromozomi 11q, 3q, 18q I 6p. Jaki dokaz za postojanje ovakvih gena su dobijeni na hromozomima 6p22 – 24 i 11q21- 22.

Pronalaženje posebnih gena koji dovode do šizofrenije dovelo bi do prvih koraka u stvaranju genetske terapije. Čak I da genetska terapija ne bude efikasna ovo bi moglo da omogući mnogo detaljnije razumevanje šizofrenije, što bi opet omogućilo primenu mnogo efikasnijih medikamenata. Ako bi se znalo koji aleli kojih gena mogu dovesti do povećanog rizika da se oboli od šizofrenije, moguće bi bilo primeniti intervenciju, kao što je minimiziranje šanse da se bolest razije.
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #4 poslato: 04. Децембар 2008. 14:32:47 »

Histerija spada u neuroze, a odlikuje se izrazitim simptomima,
koji se u nekim slucajevima slicni organskim oboljenjima.
Velika histerija sa konvulzivnim napadima pocinje sa bolovima u nekom delu tela,
lupanjem srca, teskocama vida i promenom raspolozenja.
Kriza se nastavlja gubitkom svesti i padom po pravilu bez ozleda,grcenjem i trzajima tela sa histericnim lukom.
Sledi kulminacija sa krkljanjem,kricima nejasno ili jasno izgovorenim recima.
Napad traje 15-tak minuta i zavrsava se osecajem umora.

 

Dok su ostale neuroze pretežno uslovljenje sredinom u kojoj osoba živi, dotle je histerija bitno zavisna od sklopa bolesnikove ličnosti. Sama reč "histerija" potiče od grčke reči "histera" što znači materica. Ovaj naziv bolesti nastao je otuda što su još u antičkoj Grčkoj smetnje histerične prirode zapažene prvo kod mladih udovica, tako su poremećaji dovodeni u vezu sa nezadovoljenim seksualnim nagonom. Zbog toga se dugo vremena smatralo da od histerije boluju samo žene, međutim, ova smetnja može nastati kod oba pola.

Kod histerije možemo razlikovati histerični karakter, histerične napade i oduzetost. Histerični karakter je podloga na kojoj u odrđenim uslovima mogu nastati histerične krize. U osnovi histeričnog karaktera leži psihička nezrelost, naročito u oblasti osećanja i nagona. Ovakve osobe imaju stalnu težnju za isticanjem, skretanjem pažnje na sebe: svi doživljaji imaju dramatičan karakter, njima se uvek nešto neobično dešava, ne mogu da se odluče na brak jer odjednom imaju bezbroj ponuda. Ovo nije ništa drugo do dečji način reagovanja, veća želja da budu u centru pažnje, da im se svi dive.

Histeričan napad uslovljen je nezadovoljstvom zbog neispunjene želje ili je to odbrana od očekivane, eventualne kazne. Ponekad nije ni lako pronaći pravi razlog napadu, međutim, brižljivijom analizom ipak se, skoro uvek, nađe uzrok. Napad se uvek dešava u prisustvu drugih lica (za razliku od epileptičnog), i to obavezno i lica od koga se očekuje pohvala ili kazna. Bolesnik pada, ali se obično, nikad ne ozledi, počinje da mlatara nogama i rukama, da se uvija celim telom, da škripi zubima. Pri tom drži čvrsto zatvorene očne kapke i aktivno ih pritiska ukoliko neko pokuša da ih otvori. Napad traje dugo čitav sat, ponekad duže, sve dok okolina ne uvidi opravdanost težnji i zahteva bolesnika.

Histerične oduzetosti nastaju naglo, ali, za razliku od organskih oduzetosti, ne postoji oštećenje nerava, mišića ili zglobova. Oduzeti organ ili čulo ukazuje na razloge nastajanja: ukoliko je to ruka, onda se nešto nije htelo ili nije smelo učiniti; noge (hod) se oduzimaju da bi se odgodio odlazak na mesto gde se mogu očekivati neprijatnosti; govor se oduzima kada se nešto ne sme reći itd. Histerične oduzetosti se nazivaju još i bekstvom u bolest, jer ovde bolest štiti jedinku od napora, neprijatnosti, odluka kojima nije dorasla.

Histerija je ozbiljna smetnja i njeno lečenje nije nimalo jednostavno. Histerični napad ili oduzetost mogu se popraviti i izlečiti (često vrlo brzo i uspešno). Međutim, histeričan karakter, koji je podloga ovakvim reakcijama, ostaje i posle napada. Kao kod neuroza uopšte, tako je i u ovim slučajevima potrebna strpljiva pomoć. Ukoliko je mogućno, potrebno je izvršiti preorijentaciju celokupne ličnosti i karaktera. Grub postupak ili tvrdnje da je neka osoba histerična samo pogoršavaju bolesnikovo stanje. Zbog toga je histeričnim osobama potrebna stručna pomoć.
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #5 poslato: 04. Децембар 2008. 14:34:57 »


Mentalna zaostalost

Mentalna zaostalost je stanje zaustavljenog ili nepotpunog psihickog razvoja koje se naročito karakteriše poremecajem onih sposobnosti koje se pojavljuju tokom razvojnog perioda i koje doprinose smanjenju opšteg nivoa inteligencije kao što su kognitivne, govorne, motorne i socijalne sposobnosti. Može se operacionalno definisati kao ispod prosečan stepen razvijenosti inteligencije na standardizovanom individualnom testui nteligencije. Mentalna zaostalost se deli u četiri kategorije: lakša mentalna zaostalost ili slaboumnost, umerena mentalna zaostalost, teška mentalna zaostalost ili idiotija. Za lako intelektualno zaostale osobe, zajedničko je da ne mogu da pohađaju redovnu školu, da im je govor nedovoljno razvijen i da nisu u stanju da se samostalno brinu o sebi. Za mentalnu zaostalost kao sinonimi koriste se i izrazi mentalna retardacija, mentalna deficijencija, umna zaostalost, oligofrenija, intelektualna defektnost, intelektualna subnormalnost i sl.
Mentalna zaostalost predstavlja ostecenost u razvoju.
Prema novoj klasifikaciji mentalno zaostale osobe se rasporedjuju u sledece grupe prema kolicniku inteligencije:

90 - 70 ispod prosecne sposobnosti koji pohadjaju normalne skole

70 - 50 laksa mentalna zaostalost koji se upucuju u specijalne skole

50-30 umerena zaostalost mogu se posle obuke samosotalno starati o sebi i mogu se obuciti
za dosta raznovrstan izbor zanimanja.

ispod 30 teska zaostalost
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #6 poslato: 04. Децембар 2008. 14:36:15 »

- prilagođenost: Stvarno prilagođeno ponašanje predstavlja vođenje računa o usklađenosti za vlastiti život , kao i sklad između zahtjeva sredine i vlastite samostalnosti i slobode. Nije lako ostvariti prilagođeno ponašanje.Uspijeva samo ako se savladaju prepreke i teškoće na koje se nailazi,a povremeni neuspesi u ostvarivanju ciljeva podnesu.

Ukoliko se neke teškoće ne uspiju savladati ili se neuspjesi ponavljaju javljaju se razni vidovi neprilagođenog ponašanja od kojih su najčešći:

a)agresivnost

b)alijenacija

c)anomija

Agresivnost

Neuspijeh u zadovoljenju određenih motiva može imati negativnih posljedica na psihički život i ponašanje.Veoma česta reakcija na neuspijeh je agresivnost.Neuspijeh izaziva ne samo neraspoloženje, nego ljutnju,pa i bijes.Traži se neko koga će biti moguće napasti kao krivca za vlastiti neuspijeh ili bar neko na kome će se iskaliti ljutnja.Ispoljavanje agresije smanjuje psihičku napetost,ali često dovodi do sukoba a nikada ne rješava problem.

Ponovljeni neuspjesi u ostvarenju važnih ciljeva dovode do osjećanja nesigurnosti,sumnje u vlastitu vrijednost,osjećanje nelagodnosti-do stanja neodređenje i teško podnošljive strijepnje koja se naziva anksioznošću(to je intenzivno osjećanje nespokojostva i zabrinutosti koje može da dovede do psihičkih poremećaja kao što su neuroza i psihoaza).


Alijenacija

Reagovanje na neuspijeh ne mora odmah bovesti do duševnog poremećaja.Može postati uzrok još jednom vidu neprilagođenog ponašanja.Takav jedan je i alijenacija(termin iz humanističke filozofije i psihologije). Alijenacija ili otuđenje je psihičko stanje za koje je karasteristično: osjećanje nezadovoljstva životom, gubitak smisla i radosti,prestanak želje da se stvara,da se potvrđuje i da se razvijaju vlastite sposobnosti.Preovladava osjećanje usamljenosti,nemoći,otuđenosti od svijeta,zbivanja u njemu kao i od drugih ljudi.


Anomija

Anomija je jedan vid alijenacije.Ona označava neprihvatanje važećih društvenih normi i propisa(grč. nomos - zakon).Postoji indiferentnost i nezainteresovanost za društvena pitanja.Javlja se kao raspoloženje većih djelova stanovnika i omladine,naročito u periodima društvene krize.Karakteristično je razmišljanje:"Pošto ništa ne zavisi od mene nema razloga da ja prema ma čemu zauzimam stav i bilo šta preduzimam".
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #7 poslato: 04. Децембар 2008. 14:41:07 »

Reč hipohondrija potiče od grčke reči hipohondrijum i označava područje abdomena (stomaka) koje se nalazi u oblasti jetre, ispod desnog rebarnog luka. Većina hipohondara, odnosno ljudi koji su se žalili na bolest koje nema, a uz koju je išao strah od bolesti i smrti, su pokazivali da upravo iz tog područja idu bolovi i šire se. Konstantno je prisutan strah i zabrinutost za vlastito zdravlje i život.
Kažu, u šali, da je hipohondrija bolest koja se dijagnostikuje, a koje nema. Fenomen hipohondrije je opisao još Hipokrat. I danas ima mnogo ljudi koji boluju od hipohondrije, odnosno od bolesti koje nema.
Zašto je hipohondrija sindrom?
Retko se sreće čista hipohondrija. Reč je o sindromu zato što hipohondrija u sebi sadrži skup simptoma i zato što se hipohondrijski sindrom provlači kroz najrazličitije nozološke entitete u psihijatriji.
Česti su hipohondrijski projekti u neurozama, i to najviše u histeričnoj neurozi, tzv. konverzivnoj neurozi koja konvertira- prebacuje psihičke simtpome u telesne tako da ponekad dolazi do prepokrivanja simptoma hipohondrije i simptoma konverzivne neuroze. Oni se javljaju i kod depresije.


Hipohondrija


Šta je Hipohondrija?

 
Stalna zaokupljenost da je prisutan jedan ili vise ozbiljnih i progresivnih telesnih poremecaja, odnosno bolestan strah ili uvjerenje da se boluje od ozbiljne bolesti premda ona nije prisutna bitna je karakteristika hipohondrijskog poremecaja.
Bolesnici se stalno žale na telesne bolesti; normalne i obične osećaje često tumače kao nenormalne i psihički opterećujuće, a pažnja je usmerena na jedan ili dva organa, najčešće srce i pritisak kao i sistem za varenje. Bolesnik veruje da je bolest ili poremećaj zaista prisutan. Negativni nalazi pri telesnom pregledu ili laboratorijskom testiranju samo na kratko razuveravaju bolesnika, a nakon toga se simptomi vraćaju.
Često je paralelno prisutna i depresija i anksioznost. Psiholoski simptomi anksioznosti su preterana plasljivost i strepnja, osećaj unutrašnje napetosti ili nemira, oslabljena koncentracija, razdražljivost, pojačana osetljivost na buku, smetnje spavanja (teško usnivanje, često budjenje tokom noći, ružni snovi), oslabljena memorija, često zbog oslabljene pažnje i koncentracije. Telesni simptomi anksioznosti su lupanje ili preskakanje srca, osećaj nedostatka vazduha ili otežanog disanja, osecaj stegnutosti u grudima, suvoća usta, poteškoće pri gutanju, nelagodnost u stomaku, nadutost. Lečenje je dugotrajno, a svodi se na kombinovanje antidepresiva i anksiolitika, kao i psihoterapiju.


HIPOHODRIJA
 
 
Večna hipohondrija čoveka
Malo je koja bolest pretrpela toliko korenitu promenu u razumevanju njene suštine u roku od samo sto poslednjih godina kao hipohondrija. Od antičkog doba pa sve do XIX veka hipohondrija je smatrana telesnom bolešću, lokalizovana u slabinama, još tačnije u donjem delu rebarne rskavice (otud i poreklo grčke reči). Tek od kada je Berd opisao neurasteniju 1880. godine, hipohondrija je shvaćena najpre kao posebna forma neurastenije, pri čemu su hipohondrične smetnje još bile lokalizovane u organima za varenje, a od vremena kada su preovladala dinamična shvatanja u psihijatriji, konačno je shvaćena kao bolest izrazito psihičke prirode. Ali, iako o hipohondriji znamo danas neuporedivo više i bolje, ne bismo mogli tvrditi da je ona potpuno objašnjena i u nekoj strožoj klasifikaciji psihijatrijskih oboljenja čvrsto postavljena.
Kako se hipohondrija uopšte u savremenoj psihijatriji definiše? Prema Brojtigamu (W. Brautigam), savremenom nemačkom psihijatru, "hipohondrija je strašljivo posmatranje samog sebe u smeru umišljene bolesti", a prema jednoj drugoj definiciji - hipohondrija je "patnja usled uobraženog ili u odnosu na značaj postojeće bolesti bezmerno uvećanog doživljavanja bolesti". Svi istraživači hipohondrije slažu se u tome da je nema bez sklonosti refleksivnom samoopažanju. Nažalost, ova sklonost prema refleksivnoj introspekciji ne samo što ne donosi nikakvu korist ovakvom subjektu u smislu boljeg upoznavanja svoje ličnosti već hipohondar izvrši takvu preraspodelu svoga odnosa prema telu da mu ono postaje stalni objekt posmatranja i to još objekt koji je afektivno posednut. Na ovaj način, da se izrazimo jezikom psihoanalitičara, umesto da se energija investira u objekat, ona se upućuje u sopstveni organ.
Ako je hipohondrija verovatno stara bolest, možda isto toliko stara koliko i čovek, možemo mirno da kažemo da nijedno ljudsko doba, a možda nijedan čovek, bar jednom u svom životu nije bio pošteđen hipohondrije. Svako dete, najpre, i to vrlo rano, često i dugo motri svoje telo, brižljivo i sa nekad začuđujućom koncentracijom uočava i prati pokrete ruku i nogu, ovladavajući tako postepeno telesnim pokretima, uspešno se integriše u prirodnu i skladnu celinu funkcionisanja svih organa tela, prepuštajući ih sa poverenjem unutrašnjoj zakonitosti ovog funkcionisanja. U slučajevima hipohondrije kod odraslih počinje ponovo interesovanje za telo, njegovo vidljivo kretanje i nevidljivo funkcionisanje, kao što je to jednom čovek činio u ranom detinjstvu, regredirajući, kako se to stručnim jezikom kaže, na stepen uživljavanja i doživljavanja malog deteta. Ali nije ni dete lišeno mogućnosti da postane ili čak i ostane hipohondar. Neka manja vrednost pojedinog organa koja kod deteta rano izazove osećanje inferiornosti, pojačan strah ili osećanje nesigurnosti zbog neslaganja roditelja ili nedostatka jednog od njih, veća potreba za zaštitom sa nesvesnim ciljem da se iskoristi zabrinutost roditelja - mogu da budu pogodno tlo na kome klija već tada kržljava hipohondrična biljka. Naročito je bolest roditelja, stvarna ili uobražena (dakle, hipohondrična), ozbiljan razlog da se kod deteta razvije tvrdokorna hipohondrija, koja se, i pored svih mera predostrožnosti i svesne brige roditelja, jedva može da izbegne.
Pubertet je doba izuzetno povoljno za razvoj hipohondrije, češće prolazne, ređe sa težnjom da se nepromenjena prenese u zrelo doba. Mlad čovek, naročito u gradskim uslovima života, a i kada je bio predmet preterane brige i nege roditelja (ređe i u slučajevima kada ove nege nije bilo dovoljno ili uopšte), ne snalazi se dobro u ulozi odraslog. On je zbunjen i ne miri se sa zahtevima tela i njegovih probuđenih nagona, pokazuje strah pred životom, zbog čega na razne načine pokušava da pobegne, i to u asketizam, neumereno predavanje čulnom uživanju, ili se sklanja u hipohondriju sa pojačanom željom za zaštitom koju je uživao u detinjstvu. Prepuštajući se preteranoj brizi za svoje zdravlje, odnoseći se prema telu na način legendarnog Narcisa, opterećen onanističkim kompleksom, hipohondrični adolescent, u regresivnoj identifikaciji sa svojim telom, ponavlja u ovoj igri nekadašnji odnos majka-dete, pri čemu ulogu majke preuzima on sam, dok je ulogu deteta dodelio sada svome telu. Ne treba, najzad, zaboraviti da usled svesne ili nesvesne agresije protiv autoriteta, koja je česta i opravdana u pubertetu, usled osećanja krivice zbog ove agresije kojoj ne prepoznaju uzrok mlad čovek uzima na sebe hipohondričnu patnju.
Ukoliko hipohondrija nije ostala stalna nesrećna zaloga mladosti i ukoliko nije deo neke druge tvrdokorne neuroze, narcističke neuroze, ili depresije, u srednjem dobu života može za kraće ili duže vreme da se pojavi kod svakog. U fazama psihičkih kriza koje je zaista teško sasvim izbeći, povremeno kao reakcija bekstva, nesigurnosti i straha, povremeno kao vrsta regresije u toku neke telesne bolesti, hipohondrija predstavlja čak neku vrstu predaha i prirodnog odmaranja psihičkih funkcija na račun opterećivanja brigom za telesne funkcije. Nastupanje hipohondrije u takvim slučajevima uvek je znak da je psiha preuzela na sebe, ili da joj je naše Ja navalilo previše brige i tereta (osobito kod preterano savesnih ličnosti sklonih osećanju krivice i samokažnjavanju), nepotrebne i nerealne ambicije, želju da izgleda, a ne da bude. Može biti pogubno za dalji razvoj ličnosti ako na vreme ne uočimo šta nam naša nesvesna psiha poručuje i u čemu hoće da nas opomene kada nam šalje hipohondriju.
Starije godine i prava starost kao da predstavljaju idealan teren za nastupanje hipohondrije. U ovom dobu hipohondrija može da bude ne samo izraz usamljenosti ili napuštenosti (realne ili zamišljene), svesnog ili nesvesnog apela okolini, već i znak ozbiljnijih psihičkih i organskih bolesti, kao što su melanholija ili arterioskleroza. Ali kao što pubertet ne predstavlja kob hipohondrije kome svaki mladi čovek mora da podlegne, tako ni starost nije hipohondrični Damoklov mač koji se spušta na glavu svakog starog čoveka. Jer, zaista, upravo u starosti osećanje uspešnog i zadovoljno proživljenog života (u ovom dobu prevare više nema, čovek zna i oseća kako je proživeo svoj život) koji je bio vođen čvrstom osovinom koja je još u mladosti mogla biti za sebe pronađena i izgrađena, sigurna je zaštita od hipohondrije.
U zaključku - zajedno sa još nekim istraživanjima ovog složenog problema, smatramo da je hipohondrija kriza poverenja. Hipohondar nije u stanju da se poveri svome telu, jer je preovladao strah od neizvesnosti života. Mere sigurnosti kod hipohondrije postaju sve neumitnije (kao u Kafkinoj priči Jazbina). Precenjivanjem značaja telesnog i izbegavanjem rizika hipohondar skraćuje mogućnost komunikacije sa svetom i tako postaje i ostaje usamljen. Možda se tek u ovoj poodmakloj fazi razvoja hipohondrija može da svede na strah od smrti, jer je sve dotle bila strah od života.
 
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #8 poslato: 04. Децембар 2008. 14:43:53 »

ŠTA JE TO AFEKTIVNI BIPOLARNI POREMEĆAJ?
 
Svi mi smo ponekad uzbuđeni zbog novih ideja, strasno težimo svojim ciljevima, želimo da se zabavljamo s prijateljima i da potpuno uživamo u životu. Ima i perioda kada smo tužni, kada se povlačimo u usamljeno razmišljanje. Kod ljudi sa afektivnim bipolarnim poremećajem ova osećanja mogu da budu vratolomna vožnja sa divljim usponima i razarajućim padovima.
 
Kao i depresija, bipolarni poremećaj može biti različitog stepena težine. U svojoj blažoj formi bipolarni poremećaj se naziva 'hipo manija'. Kada simptomi postanu srednje težine ili teški i kad počnu negativno da utiču na sposobnost funkcionisanja osobe, onda govorimo o maničnoj depresiji ili afektivnom bipolarnom poremećaju.
 
Bipolarni poremećaj je potencijalno ozbiljna, onesposobljavajuća bolest, koja utiče na to kako se osećate, razmišljate, i na kraju kako se ponašate. Simptomi mogu da budu jako izraženi i mogu značajno da utiču na socijalno i profesionalno funkcionisanje pojedinca. Bipolarni poremećaj je razarajuća bolest koja se teško može prevazići bez medicinskog tretmana. Nelečena bolest može potrajati nedeljama, mesecima ili čak godinama, i razarajuće uticati na poslovne ili privatne odnose. Za neke, periodi između epizoda bolesti mogu da budu normalni i produktivni. Ipak, istraživanja pokazuju da će, ako se bolest ne leči, učestalost i težina ovih stanja vremenom rasti.
 
Kod svake osobe broj i pravilo pojavljivanja epizoda su različiti i jedinstveni. Kod nekih ljudi izraženo je pravilo pojavljivanja zavisno od godišnjeg doba, kod nekih je broj maničnih epizoda veći od broja depresivnih, a kod nekoga epizoda se ponavlja svakih par godina.  Razumevanje pravila po kome se bolest ponavlja pomoćiće vam da je predvidite i lakše kontrolišete.
 
Lek za bipolarni poremećaj ne postoji. Ipak, sa preciznom dijagnozom, odgovarajućom terapijom lekovima, podrškom i razumevanjem znakova i simptoma bolesti, možete da naučite kako da preduzmete mere za njihovo korigovanje, kako da ih uspešno kontrolišete i živite produktivano sa svojom bolešću.
 
 
UOBIČAJENI SIMPTOMI I ZNACI POREMEĆAJA
 
Svako ko boluje od bipolarnog poremećaja doživljava ga na sopstven i jedinstven način. Ipak, navedeni znaci i simptomi su najčešće bili prijavljivani od strane pogođenih i zbog toga se koriste u dijagnosticiranju bipolarnog afektivnog poremećaja.
 
Manična faza
 
Rana faza (hipo manija) obično počinje pojačanim osećajem zadovoljstva, samopouzdanja, društvenosti, kreativnosti i energije. U ovoj fazi ljudi sa bipolarnim poremećajem su vrlo produktivni na poslu, kreativni, socijalno privlačni i zabavni za društvo. Zbog zadovoljstva koje pruža ova faza bolesti mnogi ne žele da potraže lekarsku pomoć.
 
Na žalost, ova faza brzo može da eskalira u razbuktalu maniju. Tokom sledeće faze ljudi pretežno postaju euforični, uvek previše energični i negiraju da nešto sa njima nije u redu. Loše rasuđuju, impulsivno se ponašaju, postaju besni, razdražljivi i svadljivi ako im se neko suprotstavi. Drugi, koji ih poznaju, videće da njihovo ponašanje ne odgovara njihovom karakteru.
 
Da bi se dijagnosticirala manična epizoda, najmanje četri i više od sledećih simptoma moraju biti izraženi tokom najmanje nedelju dana, i to do tačke kad negativno utiču na svakodnevni život:
 
ˇ         Osoba vrlo malo ili uopšte ne spava, a i pored toga ima ogromnu energiju i snagu;
 
ˇ         Govori toliko brzo da drugi ne mogu da isprate njeno razmišljanje;
 
ˇ         Misli se toliko brzo smenjuju da to otežava koncentraciju i pamćenje ideja;
 
ˇ         Lako im se ometa koncentracija skakanjem misli sa jedne ideje na drugu;
 
ˇ         Preterano su pokretni, što je uočljivo i ljudima oko njih;
 
ˇ         Pokazuju prenaglašeno osećanje velike snage, veličine i naročite važnosti;
 
ˇ         Pojačano upražnjavanje aktivnosti koje donose zadovoljstvo. Nestrpljivo delovanje bez razmišljanja o posledicama - kao na primer - trošenje novca preko svojih mogućnosti, neadekvatne i indiskretne seksualne aktivnosti, povlačenje budalastih koraka u poslu.
 
ˇ         U svojoj najtežoj formi kod manije se može pojaviti i gubljenje smisla za realnost sa psihotičnim simptomima kao što su slušanje ili viđenje stvari koje u realnosti ne postoje (halucinacije) ili javljanje fiksiranih neosnovanih verovanja da je osoba Mesija ili da je obdarena nadljudskim moćima (sumanute ideje).
 
 
Depresivna faza
 
"Koj bi gori, sad je doli"... i bez medicinske pomoći. Manična faza obično rezultira potpunim fizičkim i emocionalnim kolapsom u obliku bolne depresije koja obično sledi. U fazi depresije, znaci i simptomi traju više od dve nedelje, većim delom vremena i smanjuju mogućnost normalnog funkcionisanja. Oni uključuju:
 
ˇ         Uporno osećanje tuge, uznemirenosti, krivice i beznađa;
 
ˇ         Gubitak interesa za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo;
 
ˇ         Smetnje u spavanju sa iscepkanim snom ili preteranim spavanjem;
 
ˇ         Promene u apetitu, gubitak težine ili gojenje;
 
ˇ         Hronični umor i nezainteresovanost;
 
ˇ         Problemi s pamćenjem, koncentracijom i oranizovanjem misli;
 
ˇ         Brojne fizičke smetnje i bolovi u telu bez nekog vidljivog razloga;
 
ˇ         Misli o bezvrednosti i samoubistvu koje se ponavljaju.
 
 
Kombinovano stanje
 
Neki ljudi doživljavanju i manične i depresivne simptome u isto vreme, ili se oni smenjuju tokom dana. U jednom trenutku, puni ste energije i optimizma, a u sledećem ste bačeni u beznađe i očaj.
 
 
ŠTA JE UZROK AFEKTIVNOM BIPOLARNOM POREMEĆAJU?
 
Niko nije sasvim siguran šta to prouzrokuje bipolarni poremećaj ili maničnu depresiju. Ona nije posledica lošeg vaspitanja ili posedica poremećaja ličnosti, moralne slabosti ili lošeg karaktera. Ima snažnih pokazatelja da, zato što se bipolarni poremećaj javlja i provlači kroz generacije porodica, ima genetsku osnovu. Kod osoba sa maničnom depresijom, otkriveno je da u 60 % slučajeva, u porodici je već postojao ovaj poremećaj. U istraživanjima je izdvojeno nekoliko specifičnih gena koji mogu biti odgovorni za regulaciju neurotransmitera. Ovo će potencijalno unaprediti lečenje i mogućnost oporavka.
 
Kao kod mnogih drugih bolesti (npr. bolesti srca), jedna teorija kaže da kod osoba koje su genetski 'osetljive' ova bolest se može ispoljiti tokom stresnih perioda. Mozak ljudi sa bipolarnim poremećajem je izgleda osetljiviji na emocionalni ili fizički stres i ima smetnje u prenošenju nervnih impulsa koji normalno vraćaju mir i spokoj. Kroz osetljivu igru neuro-hemijskih supstanci u mozgu, mi regulišemo svoje raspoloženje, spavanje i apetit. Nedostatak sna, raskidanje važnih veza i odnosa, promene u ustaljenom načinu života (čak i pozitivne, kao na primer polazak na fakultet) ili preterana stimulacija, mogu da prouzrokuju hemijski disbalans koji onda inicira maničnu epizodu.
 
Lečenje na duge staze, za bipolarni poremećaj znači pre svega uzimanje lekova za povraćaj normalih funkcija mozga i prihvatanje novih navika da bi se obezbedio zdrav životni stil.
 
 
 
KO I KAKO RAZVIJA BIPOLARNI POREMEĆAJ?
 
Za razliku od depresije, bipolarni poremećaj je jednako zastupljen i kod žena i kod muškaraca. Procenjeno je da 1-2 % odraslih biva pogođeno ovim poremećajem.
 
Bipolarni poremećaj se javlja obično u ranoj adolescenciji i do ranih 30-ih godina, iako će i mali broj dece razviti ovaj poremećaj. Shodno tome, znaci i simptomi pojačane energije, seksualne aktivnosti ili razdražljivosti mogu biti zamenjeni pubertetskim buntom ili adolescentskim besom i zbog toga dovesti do ne postavljanja dijagnoze. Česta je pojava da ljudi sa ovim poremećajem posete 3 doktora i da im treba 8 godina pre nego što utvrde pravu dijagnozu. Uzimajući u obzir visok stepen samoubistava u ovoj grupi, ne postavljanje dijagnoze ima veoma teške posledice.
 
Ako se ovaj poremećaj javi kasnije (posle 50. godine) onda je mnogo verovatnije da je prouzrokovan zloupotrebom alkohola, droga, steroida ili lekova, ili je znak neke druge bolesti kao što su sistemske bolesti vezivnog tkiva ili poremećaji funkcija endokrinih žlezda.
 
 
KAKO SE USPOSTAVLJA DIJAGNOZA BIPOLARNOG POREMEĆAJA?
 
Mnogi ljudi sa maničnom depresijom izveštavaju da su znali da 'nešto nije u redu' mnogo pre nego što su potražili pomoć. Često prijatelji i porodica utiču na osobu da potraži pomoć zbog toga što su zabrinuti zbog njenog promenljivog ponašanja. Ljudi retko traže pomoć kada su u maničnoj fazi zbog toga što im je zabavna, iako porodica i prijatelji mogu da ne dele sa njima to mišljenje.
 
Depresivna faza je nasuprot tome emocionalno bolna i ljudi će potražiti pomoć kod lekara. Ovo može da dovede do pogrešne dijagnoze unipolarne depresije. Korišćenje antidepresiva može da prouzrokuje javljanje manične epizode, koje onda uvek ukazuje na postojanje 'bipolarnog' poremećaja.
 
Kao i kod depresije, ne postoji laboratorijski test, rendgenski snimak ili snimak mozga koji može da identifikuje poremećaj. Umesto toga, pažljivo se ispituje istorijat bolesti, razgovara se sa osobom kako bi se identifikovali znaci, simptomi i pravilo njihovih ponavljanja, i tako se dolazi do dijagnoze. Važno je da se bude iscrpan i iskren u davanju informacija lekaru da bi mu se pomoglo u uspostavljanju dijagnoze. Priznavanje seksualnih indiskretnosti, glupih izbora u poslu, zloupotreba droga kao što je kokain, može da budu neprijatno ali je važno za uspostavljanje dijagnoze. Često se i porodica uključuje da bi se tačno shvatilo šta je po sredi i šta se dešava.
 
Doktor će pitati o pojavi bolesti u porodici, uključujući i alkoholizam i samoubistvo kako bi bolje ustanovio dijagnozu. Detaljan medicinski pregled bi trebalo da se obavi da bi se isljučile svi drugi medicinski problemi koji mogu biti uzrok, kao na primer poremećaji endokrinih žlezda. Korišćenje nekih lekova koji se koriste za lečenje depresije, anksioznost ili Parkinsonova bolest, ili nedostatak vitamina B12 takođe mogu da utiču na menjanje raspoloženja. Ovo je naročito važno ako se bolest pojavi kasno (nakon 40. godine).
 
U dijagnozi se često greši. Zbog toga što se mogu pojaviti psihotični simptomi, i zbog toga što se tek u ovoj fazi bolesnik obrati za pomoć, često se dijagnosticira shizofrenija ili shizoafektivni poremećaj. Druge dijagnoze uključuju nedostatak pažnje/hiperkinetički poremećaj ili granični poremećaj ličnosti. Tačna dijagnoza je neophodna za efikasno lečenje zbog toga što je pristup lečenju ove bolesti drugačiji od pristupa lečenju shizofrenije ili unipolarnog poremećaja. U stvari, najnovija istraživanja sugerišu da lečenje antidepresivima može čak i da pogorša simptome bipolarnog poremećaja.
 
 
KAKAV JE TRETMAN ZA BIPOLARNI POREMEĆAJ?
 
Osnov za svaki tretman bipolarnog poremećaja je korišćenje lekova (medikamenata) kako bi se povratilo i stabilizovalo normalno raspoloženje i funkcionisanje. Dodatno, psihoterapija, edukacija pacijenata i porodice i povezivanje sa ljudima sa sličnim problemima takođe mogu doprineti lečenju.
Odlazak u bolnicu takođe treba razmotriti kada je vaša trpnja velika.
 
 
Lekovi
 
Broj lekova koji se koriste u terapiji za bipolarni poremećaj ponekad može da izgleda prevelik. Važno je kontrolisati određene simptome a različiti lekovi se koriste za lečenje ključnih simptoma bolesti. Lekovi takođe obezbeđuju stabilizaciju raspoloženja.
 
Može biti potrebno uzimati lekove nekoliko nedelja pre nego što oni postignu svoj puni efekat. Neki neželjeni efekti mogu da smetaju, ali nisu opasni (sušenje usta), drugi su veoma ozbiljni i ukazuju na to da treba promeniti terapiju (promene u krvnom pritisku). Razgovarajte sa svojim doktorom o lekovima. Razvijte dobru, kooperativnu, voljnu vezu sa svojim doktorom jer je takva veza od esencijalnog značaja za vaše lečenje. Za neke lekove je potrebno detaljno praćenje, pa će vaš doktor izvršiti laboratorijske analize pre nego što se otpočne sa terapijom, da bi imao osnove za praćenje toka lečenja.
 
Stabilizatori raspoloženja (psihostabilizatori)
Mnogi ljudi će dobiti lek za stabilizaciju raspoloženja koji će predstavljati dobar osnov za prevenciju depresije i koji će ograničiti 'uzlete' kod manije.
 
Antidepresivi
Nekad će lekar koristiti antidepresante za lečenje srednje teških ili teških simptoma depresije u bipolarnom poremećaju, ali ovo treba raditi s pažnjom jer postoji rizik od javljanja manične faze, a neka istraživanja pokazuju da antidepresivi mogu da dovedu i do pojave rapidnog cikličnog poremećaja.
 
Antipsihotici
Antipsihotici se koriste kada simptomi psihoze (halucinacijie i sumanute ideje) a čine deo bipolarnog poremećaja.
 
Anksiolitici
Benzodijazepini/anksiolitici mogu biti vrlo efikasni tokom hipomaničnih i maničnih epizoda u otklanjanju uznemirenosti.
 
Hospitalizacija
Bolničko lečenje može biti potrebno da bi se odredili lekovi, u slučajevima kada je rizik od samoubistva veliki i da bi vas zaštitio od potencijalnih posledica poremećenog rasuđivanja.
 
Psihoterapija
Prihvatanje dijagnoze biporalnog poremećaja kao stanja koji će trajati celog života predstavlja veliki izazov. Podrška će vam pomoći da se prilagodite i da naučite da identifikujete rane znake bolesti, ono što izaziva ispoljavanje bolesti i pravila koja će vam pomoći da preduzmete preventivne korake i akcije za korigovanje simptoma. Učenje o prirodi poremećaja pomoćiće vam da shvatite zašto morate da nastavite sa uzimanjem lekova tokom dužeg niza godina. Psihoterapija će vam takođe pomoći da poboljšate svoje strategije za borbu protiv stresa i da kreirate sigurnu, pomažuću okolinu sa kojom ćete deliti strahove i nadanja.
 
 
Pomoć ljudi sa sličim problemima i samopomoć
Učenje o vašem poremećaju i traženje informacija i podrške o tome kako se nositi sa poremećajem raspoloženja je prepoznato kao činilac sa pozitivnim uticajem na oporavak i prevenciju ponavljanja novih epizoda.
 
 
Porodična/bračna terapija
Porodice su često jako pogođene prisustvom bipolarnog poremećaja. Osećanja krivice, otpora, ljutnje i frustracije su uobičajena. Zbog promena u ponašanju kod obolelih kao što su indiskrecije u seksualnom ponašanju, neumereno trošenje, budalaste odluke u poslu, bezbednost porodice može biti ugrožena. Porodicama je potrebna pomoć i zbog toga da bi naučile kako da budu podrška osobi sa poremećajem. Mnogi brakovi se razilaze zbog bipolarnog poremećaja i zbog toga je podrška porodicama takođe važn
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #9 poslato: 04. Децембар 2008. 14:46:52 »

OPSESIVNO KOMPULSIVNI POREMECAJI LICNOSTI

Krenućemo od samog značenja reči opsesivno- kompulsivni poremećaj.Opsesivno (Opsessio) reč latinskog porekla znači saletanje, navaljivanje,spopadanje, obuzetost nečim.Kompulzija (compulsio), reč latinskog porekla znači primoravanje, prinudan, prisilan.
Opsesivno – kompulsivna neuroza predstavlja poremacaj ličnosti koju karakterišu prisilne misli i ideje koje su često agresivnog ili seksualnog sardržaja, svakako neprihvatljive, besmislene za osobu, a koje osoba ne može da kontroliše.Takodje osoba ne razume razloge njihovog nastanka. Da bi ovakve misli prekinula osoba razvija odbrambeno, kompulsivno ponašanje koje se često odlikuje u ritualnom ponavljanju odredjenih radnji.I ako je osoba svesna apsurdnosti svojih rituala ona razvija takav odnos prema njima kao da je oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po osobu. Ukoliko ih ne uradi, osoba očekuje da će joj se nešto loše dogoditi, što razvija nervozu i nemir.Takvo ponašanje kod osoba može trajati izvesno vreme i proći samo po sebi a može trajati i duži period kao što se može i širiti na različita ponašanja i radnje. (Proveravanje zaključanih vrata po nekoliko puta, proveravanje da li je sve isključeno u kući po nekoliko puta, brojanje bandera, preskakanje šahti na ulici, sabiranje registarskih brojeva....).
Opsesivno kompulsivna neuroza jeste često prisutna, medjutim okolina neke rituale poštuje i prihvatatako da se osobe sa ovim problemima javljaju lekaru za pomoć tek kada one postanu vrlo prisutne i jake i počnu da upadaju u oči i okolini koja im skreće pažnju na besmislenost ovakvih radnji.
Uspešno se leče psihoterpijom i to pre svega bihevioralnom terapijom.
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #10 poslato: 04. Децембар 2008. 17:36:32 »

Depresivna bolest (‘Velika’ depresija, Unipolarna depresija, Klinicka depresija)

Kod osoba s depresijom dolazi do kontinuiranog neraspolozenja, tuge, praznine i besmisla. Simptomi se dele na fizičke probleme kao sto je promena apetita (gubitak ili povecanje telesne tezine), smetnje tokom spavanja (nemogucnost spavanja – insomnia, isprekidan san, otezano padanje u san ili prevelika potreba za spavanjem), spavanje ne daje osecaj odmora pa se pacijent cesto puta oseca losije ujutro nego uvece, nedostatak energije, osecaj slabosti, iscrpljenosti i umora, uznemirenost, anksioznost, psihosomatske smetnje kao sto je glavobolja, stomacni problemi ili bolovi bez konkretnog fizickog uzroka. Dolazi do promena u ponasanju kao sto je povlačenje iz društevnih, ili poslovnih aktivnosti, otezano donesenje odluka, izbegavanje obaveza, smanjenje fizickih aktivnosti, nedovoljna briga o sebi (nepravilna ishrana, smanjena licna higijena). Ceste su i povecane upotrebe alkohola ili raznih lekova kao i samoinicijativno uzimanje droga. Nastaju promene u razmisljanju, smanjena koncentracija, blagi gubitak memorije, usporene misli, samokriticnost, osecaj krivice, misli o samoubistvu ili pokusaj istog a u ekstremnim slucajevima moze doci do pojave halucinacija (najcesce auditornih) i u tom slucaju govorimo o psihoticnoj depresiji. Prisutno je osecanje tuge, beznadja, besmisla, praznine (potpuni nedostatak osecanja), gubitak interesa za seksualne aktivnosti, osecaj straha ili nadolazece velike katastrofe, gubitak samopostovanja i nedostatak interesa za aktivnosti koje su nekad pricinjavale zadovoljstvo. Da bi se donela dijagnoza depresije potrebno je da vecina simptoma traje u periodu od najmanje dve nedelje.

Biopolarni poremecaj (Manicna depresija)

Biopolarni poremecaj je karakterizovan cestim i naglim promenama raspolozenja koja idu od jednog do drugog ekstrema (od intenzivne i jake depresije i ocajanja do manicnog raspolozenja i euforije za koju ne postoji realan razlog). Kod pacijenata se obicno smenjuju periodi depresije i manije, mada su moguci slucajevi u kojima su prisutne samo manicne epizode. Razlikuje se vise vrsta kao sto je biopolar I (za dijagnozu je potrebno da postoji barem jedna manicna epizoda u trajanju od najmanje nedelju dana), zatim biopolar II (u ovom slucaju dolazi do vise od jedne epizode intenzivne depresije i nesto blaze manije, znaci depresija je primarna), zatim biopolarni poremecaj sa naglim promenama raspolozenja (za dijagnozu je potrebno barem cetiri intenzivne promene raspolozenja u periodu od godinu dana) i na kraju ciklotimija (karakteristicno po brzim promenama raspolozenja koja po svojoj prirodi ipak nemaju dovoljan intenzitet da bi usli u gore navedenu grupu). Lecenje obicno zavisi od intenziteta kao i vrste biopolarnog poremecaja. S obzirom da se najcesce radi o hronicnom poremecaju, jako je bitno da se kontinuirano uzima terapija koja se najcesce sastoji od antidepresiva (koji pomazu pri depresivnim epizodama), litijuma (kao stabilizatora raspolozenja) a u novije vreme koriste se i antikonvulzanti i valproati (cija je primarna upotreba u svojstvu antiepileptika ali zbog sirokog dejstva na centralni nervni sistem prepisuju se i u slucaju manije) i na kraju anksiolitici koji dovode do privremenog smirenja i cesto se prepisuju u fazama manije.

Distimija

Distimija je blaga forma hronične depresije koja čini da osoba živi život u kome prilično dobro funkcioniše, ali joj nedostaje osećaj lične vrednosti. Najčešće započinje u kasnom detinjstvu i adolescenciji, ali se može pojaviti i kasnije. Mnogo je cesca kod zena nego kod muskaraca. Neki od primarnih simptoma su neraspoloženje, tuga, nelagoda, i gubitak interesa za svakodnevne aktivnosti uz nedostatak samopostovanja, probleme u donošenju odluka i osjećaj besmisla. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana i veći broj dana nego što nije prisutno, što se vidi bilo kao subjektivni doživljaj ili primeceno od strane drugih ljudi, u trajanju od najmanje 2 godine. Ljudi sa distimijom su obično nervozni, samokritični, preokupirani događajima iz prošlosti, razočaranjima ili ličnim neuspesima. Tokom vremena se obicno povuku iz društvenog života i vecim delom izoluju. Pretpostavlja se da je razlog tome njihova nesposobnosti da uživaju ili pružaju zadovoljstva prilikom socijalnih kontakata. Depresivni poremecaj obicno karakterizuju epizode intenzivne depresije, dok je distimija više hroničan i dugotrajan poremecaj bez naglih padova. Osobe koje imaju distimiju cesto puta svoje simptome prihvataju kao normalni deo zivota I vlastite licnosti, i nesvesni problema retko se obracaju za pomoc, ili barem ne sve dok mogu barem delimicno funkcionisati.

Ciklotimija

Kod ciklotimije dolazi do brzih i naglih promena raspolozenja koja se smenjuju s depresivnim raspolozenjem u nesto duzem periodu. Promene raspolozenja su blage i sam porast raspolozenja za pacijenta je obicno ugodan, tako da se retko trazi strucna pomoc pa se iz tog razloga sama dijagnoza ciklotimije donosi nesto redje. Naizmenicni periodi porasta raspolozenja i depresije mogu da traju i do par meseci. Cesto puta ljudi s ovim poremecajem imaju u porodici osobu s bipolarnim poremecajem, a isto tako kod osoba s ciklotimijom postoje vece sanse za oboljevanje od istog.

Postporodjajna depresija

Postporodjajna depresija se obicno javlja u prvih 12 meseci nakon porodjaja i to najcesce u prvih nekoliko nedelja ili meseci. Ovaj oblik depresije moze varirati od blage pa do intenzivne depresije koja traje neko duze vreme. Najcesce se javlja posle prvog porodjaja. Jedna od osam zena ima problem postporodjajne depresije. Tacni razlozi postporodjajne depresije nisu sasvim poznati ali se na osnovu klinickih ispitivanja smatra da do ove vrste depresije najcesce dolazi zbog porasta hormona tokom trudnoce i samog porodjaja (a zatim naglog smanjena istih), otezanog ili dugotrajnog porodjaja, fizickog premora zbog nedostatka sna i neredovnog spavanja, nedostatka emotivne ili prakticne podrske, promene u odnosu s partnerom, genetska predispozicija. Zene koje pate od postporodjajne depresije osecaju se bezvredno, imaju nedostatak samopouzdanja (narocito kao nove majke), osecaj krivice, negativne misli, ekstreman strah za bebu (ili potpunu nezainteresiranost, sto samo pojacava osecaj krivice), lako i bez konkretnog razloga zaplacu, smanjen libido, probleme sa spavanjem i osecaj da nisu u stanju zadovoljiti ocekivanja.

Sezonska depresija

Sezonska depresija (sezonski afektivni poremećaj) javlja se obično u isto doba godine, najcesce u zimskom periodu. Dolazi do osecaja hronicne iscrpljenosti, povecana potreba za hranom (i to najcesce za slatkisima), konstantna pospanost i zelja za spavanjem, nedostatak volje i motivacije, kao i osecaj tuge bez konkretnog razloga. Neki od mogucih razloga u pojavi ove vrste depresije mogao bi biti i hormon epifize melatonin na ciju proizvodnju deluje sunce. Verovatno iz tog razloga, sezonska depresija cesca je u severnim delovima planete. Cesce se pojavljuje kod zena i to u periodu od 30 do 40 godina. Najcesce se leci svetlosnom terapijom koja pokazuje poboljsanje kod nekih 80% pacijenata.

Atipicna depresija

Osobe s atipicnom depresijom imaju snaznu reakciju na negativne ili pozitivne vanjske okolnosti. Dolazi do osecaja duboke depresije ili do ponovnog javljanja nade i zadovoljstva u zavisnoti od situacije u kojoj se nalaze. Drugim recima, kod ove vrste depresije veliku ulogu na emocije i generalno zadovoljstvo pacijenta igraju vanjske okolnosti. Ova vrsta depresije obicno se i javlja prvi put nakon nekog negativnog dogadjaja kao sto je npr. raskid veze, gubitak posla, porodicni problemi i tome slicno. Neki od klasicnih simptoma ukljucuju povecani apetit, povecana potreba za spavanjem, osecaj tezine u telu. Osobe sklone ovoj vrsti depresije obicno imaju ekstremnu senzitivnost u medjuljudskim odnosima pa se njihovo raspolozenje najcesce menja u zavisnosti od raspolozenja drugih ljudi kao i potencijalnim problemima u odnosima.
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #11 poslato: 08. Децембар 2008. 23:59:50 »

Kad čuvanje stvari postane opsesija

Strastveni 'čuvari' svake sitnice koja im se sviđa ili bi 'jednom mogla dobro doći' vrlo brzo napune kuću suvišnim i nepotrebnim predmetima koji im onemogućuju normalni život.


Osobe koje pate od takozvanog "sindroma natrpane kuće", poznatog i kao Diogenov sindrom, mogu stvaranje zaliha i čuvanje stvari dovesti do neslućenih razmjera.

"To su osobe kojima nered postaje središte života", objasnio je Alfred Pritz, ravnatelj privatnoga bečkoga sveučilišta Sigmund Freud, stručnjak za poremećaj sakupljanja.

"Glavni je problem u tome što takvi ljudi ništa ne mogu baciti", kaže Pritz.

Ali kako razlikujemo osobu koja živi u neredu zbog lijenosti od prisilnoga sakupljača?

"To je vrlo sklizak teren", priznaje Pritz. Lako je od neznatne neurednosti doći u fazu u kojoj od nereda ne možeš uči u kuću.

"Sakupljači" mogu u stanu gomilati bilo što, od sitnica do gitara, ali znanstvenik je otkrio da najčešće vole papir, pa su novine na vrhu ljestvice. Drugi te "zbirke" obično smatraju beskorisnima ili bezvrijednima.

Osobe koje pate od tog opsesivno-kompulzivnog poremećaja pripadaju svim dobnim skupinama i češće su žene nego muškarci. Prema procjenama austrijskih stručnjaka, oko 0,4 posto ukupnoga stanovništva čuva nepotrebne stvari.

Međutim, broj neprijavljenih slučajeva može biti znatno veći jer se ti ljudi obično nađu u začaranom krugu.

"Ljudi se stide. Ne žele da drugi vide njihov stan, pa tako gube sve društvene kontakte", kaže Pritz.

Istraživači se "sindromom natrpane kuće" bave proteklih 15 godina, ali izvan SAD-a nema mnogo opsežnijih studija. Podgrupama, odnosno onima koji stvaraju zalihe u virtualnom svijetu ili skupljaju životinje, posvećeno je još manje pozornosti.

"Virtualni hrčci" nisu u stanju izbrisati poruke elektronske pošte sve dok im se potpuno ne zatrpa e-mail, pa više ne mogu ni slati ni primati poruke. Sakupljači životinja katkada dospiju u vijesti kada vlasti otkriju desetke zanemarenih ljubimaca na jednom imanju ili u malom stanu.

Situacija je posebno teška za partnere i djecu takvih ljudi. Terapija može početi jednostavnim pružanjem pomoći u pospremanju. Dobra su varijanta i grupe za psihoterapiju.

"I kod ovog je poremećaja najvažnije priznati da bolest postoji jer su mnogi 'sakupljači' sretni i dobro se osjećaju u svojoj pretrpanoj kući", rekao je Robert Gruber iz austrijske psihoterapijske grupe. Jedna je od mogućnosti da ih se suoči s problemom to da ih se "gurne" u akciju.

"Terapija, nažalost, često nije vrlo uspješna jer sakupljanje stvari pruža zadovoljstvo. Gomilanje se može pretvoriti u ovisnost, pa se može dogoditi da nakon raščišćavanja sakupljač jednostavno počne sve iznova"
Sačuvana
Ratnica
Gost
« Odgovor #12 poslato: 28. Март 2009. 08:27:48 »

Sadizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola. Cilj sadiste je da unizi i ponizi. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma.
Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine.
Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.
Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.
Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.
Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.
Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.
Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.
To lako možemo zapaziti i u nama samima, ako sebe biržljivo i iskreno posmatramo. Kada se osetimo uzdrmanim, uznemirenim, poniženim, kada smo nezadovoljni sobom, uzrujani i "loše raspoloženi“ tada se u nama javlja, često neodoljiva potreba da nekog "ujedemo“, "izbrusimo“, da nekom "natrljamo nos“. Da nekog, dakle, uvredimo i povredimo. Tada lako, ni krivi ni dužni, stradaju oni koji nam se slučajno nađu pri ruci.



................................................................................


Mazohizam je termin nastao po imenu austrijskog pisca Mazoha koji je pisao pikantne romane o
 seksualnim perverzijama u kojima je opisano zadovoljstvo od patnji i fizickog bola.
 Termin oznacava sve vrste uzivanja u fizickim i moralnim patnjama, sto bi po pravilu trebalo da vodi orgazmu.
 Kod mazohizma veliki uticaj ima prestrogi superego zbog kojega pojedinac trazi patnju
 da bi iskupio svoje pretpostavljene grehe.
Sačuvana
Stranice: [1]
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  



Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije

forum@zvezdavodilja.com